Veselin Šljivančanin je naš dragi prijatelj i rado viđen gost. Mi ga, na veliku žalost „Sremskomitrovačkog portala“ i njegovih prijatelja, ne koristimo za promocije i reklame. Za to nam služi naš rad, požrtvovanost, programska šema koju Milivojević nije ni pokušao da upozna (a može, samo treba da nas gleda i sluša). A ako mu se to što radimo ne sviđa, da parafraziramo legendarni govor Majora Šljivančanina iz Vukovara neka slobodno „ide tamo đe mu se sviđa“

Nastavljajući u svom stilu, prvo pero „Sremskomitrovačkog portala“ Milan Milivojević, nakon objavljivanja našeg teksta u kojem smo dali analizu njegovog rada, publikovao je petog januara tekst „SUMRAK PRAVDE: Kad sudski procesi postanu režirane predstave” http://mitrovica.info/sumrak-pravde-kad-sudski-procesi-postanu-rezirane-predstave/   u kojem je, ozlojeđen zbog naše analize i činjice da je Sud odbacio njegov zahtev za izuzeće sudije Dragane Barbatesković još jednom izlio svoj otrov na one kojima, uprkos svim pokušajima, ipak ne može da dokaže ništa od onoga za šta ih optužuje. Smatrajući da je svaki sudski spor koji mu ne ide na ruku i svaka tužba koju tužitelji pod pritiskom nisu povukli „režirana predstava“ Milivojević je ovaj put napao pomenutu sudiju, našeg advokata i naravno – prvog čoveka naše kuće Slavka Stijakovića. Kako smatramo da je sudija Barbatesković dovoljno sposobna da samu sebe brani (o čemu je odlično pisano i u „M novinama“: http://m-novine.com/kome-smeta-sudija-dragana-barbateskovic/ ), znajući da je za to sposoban i naš advokat, u redovima koji slede pozabavićemo se optužbama koje je ovaj „ugledni mitrovački novinar“ izneo na račun Slavka Stijakovića.

Na to što Stijakovića ovaj „novinar“ uprskos činjenici da krši Kodeks novinara (što smo pokazali u našem prvom tekstu koji je pokrenuo lavinu interesovanja za delo Milana Milivojevića) i dalje naziva „spletkarošem i medijskim manipulantom” te „gnojnom izraslinom ostaloj iza izvesne, od davnih dana pokojne intitucije kljukane širom bivše Jugoslavije” (verujemo da Milivojević ovde misli na JNA ili barem na Jugoslaviju) nećemo obraćati pažnju. Šta smo imali o njegovom pisanju da kažemo  rekli smo i jedino što možemo jeste da se izvinimo čitaocima na dužini teksta posvećenog Milivojevićevim glupostima. Oprostite, ali nismo mogli biti sažetiji,

U redovima koji slede pozabavićemo se onim što mislimo da ipak ne treba da bude predmet javnog pretresa: Stijakovićevim odlaskom u penziju i ličnom prijateljstvu sa izvesnim visokim oficirima nekadašnje JNA I VJ. Međutim, kako nas je na to naterala poslovična Milivojevićeva nebriga za istinu i potreba da bez časti i srama etiketira ljude, to ćemo mu omogućiti da sazna celu istinu – onu koju je i sam mogao da sazna samo da se usudio da pita.

Naime, u tekstu „BEZOBZIRNO! Haški osuđenik na promociji Televizije Fruška gora” http://mitrovica.info/bezobzirno-haski-osudjenik-na-promociji-televizije-fruska-gora/ (оbjavljen četvrtog januara), Milivojević, trujući svoju publiku i mitrovački medijski prostor, postavlja dva pitanja: Prvo se tiče lika i dela Veselina Šljivančanina (i našeg odnosa sa njim), a drugo činjenice da je Slavko Stijaković sa 43 godine otišao u prevremenu penziju. Dajući odgovor na pitanja koja je sam postavio, Milivojević nastoji da dokaže da time što smo prijatelji sa Šljivančaninom (pa ga otuda pozivamo na sve nama važne događaje), promovišemo „ratnog zločinca“ i „haškog osuđenika“, odnosno da je Stijaković, najverovatnije nekim volšebnim radnjama izdejstvovao rani odlazak u penziju kako bi, pretpostavljamo mogao slobodno da „spletkari“ i „medijski manipuliše“.

„Idite tamo đe vam se sviđa“

 

Što se tiče našeg odnosa sa Veselinom Šljivančaninom mi smo, ako ćemo subjektivno, ponosni na činjenicu da je ovaj visoki oficir čija pojava i danas u našoj najširoj javnosti izaziva ljubav i simpatije – prijatelj naše kuće i naš čest i dragi gost. Ako ćemo objektivno, po povratka iz Haga, on se, kao i svaki drugi građanin Republike Srbije smatra slobodnim čovekom koji može da radi šta mu je volja, pa tako i da po svojoj volji i želji bude naš gost i prijatelj.

Naš cilj, interes i potreba nije da tumačimo Veselinovu presudu niti čitav sudski spor, ali se, u kontekstu u koji ga stavlja Milivojević, ipak nameću dva pitanja: Prvo se odnosi na „režirane predstave“, koje, misli Milivojević, postoje verovatno samo kada su u pitanju procesi u kojima je on tuženi i drugo koje se lakonski može sažeti u insinuiranu konstataciju da gostovanje Veselina Šljivančanina na TV Fruška gora i otvaranju našeg Medijskog centra u Inđiji zapravo znači promociju „haškog osuđenika“, te shodno tome i ratnog zločinca.

Odgovor na prvo pitanje, pobunom protiv presude koja se očekuje (verovatno oseća da neće biti dobra po njega), a koja će biti i javno objavljena na našem portalu, te sramnim etiketiranjem jednog od očigledno najefikasnijih mitrovačkih sudija, Milivojević je i sam pokazao koliko je objektivan kada se o sudovima i presudama govori.

Što se tiče drugog pitanja, mi ovom prilikom postavljamo kontra pitanje: Da li je rukovodstvo Grada Sremska Mitrovica (isto ono koje olako Milivojeviću daje novac za izdržavanje „Sremskomitrovačkog portala“) promovisalo „haškog osuđenika“ i ratni zločin kada je u dva navrata organizovalo promocije knjiga Veselina Šlivančanina „Sine budi čovek“ i „Med i žuč“? Ako je to već tako, onda bi bilo pravo da je Milivojević o onome o čemu danas piše pisao i govorio pre nekoliko godina kada su ove promocije bile organizovane.

No, kako „Sremskomitrovački portal“ o Šljivančaninu piše upravo sada kada smo potpisali ugovor o saradnji sa Radio-Televizijom Vojvodine (u nastavku „RTV“), kada je primera radi, samo pre par dana 11. januara naša Fruška gora u tri priloga na RTV- u prezentovala Srem, i kada smo u Inđiji otvorili jedinstveni centar koji u sebi ima gotovo sve vrste elektronskih medija, postavlja se pitanje pravog razloga za takvo činjenje. Možda je Milanu Milivojeviću žao što u Inđiji on, kao simbol slobodnog i nezavisnog novinarstva u Sremu nije bio glavni gost, pa mu je čak i krivo što ga nismo znali? Ovom prilikom mi mu se izvinjavamo uz napomenu da smo sve do sada smatrali da je on bliži jednom šidskom mediju kojem rado daje izjave, one koje, koliko možemo da vidimo, taj isti medij, još radije skida sa svog „Youtube“ naloga.

Bilo kako bilo, mi koristimo ovu priliku da naše čitaoce i šidske medije obavestimo o tome da ćemo u skorijoj budućnosti dati i egzaktan odgovor na pitanje ko iza Milivojevićevih napada na naše medije, a pre svih TV „Fruška gora“ stoji.

To što je predsednik inđijske opštine Vladimir Gak u svom govoru pozdravio i Veselina Šljivančanina, ako i jeste problem (a nije), problem je Vladimira Gaka kao i drugih okupljenih koji su na taj pozdrav aplaudirali, baš kao i onih prolaznika koji su rado zastajali da se sa Veselinom rukuju, slikaju, progovore po koju reč. Što se nas tiče, možemo samo reći toliko da smo ponosni na činjenicu da je predsednik Opštine Inđija shvatio značaj naše medijske kuće (u čijem predstavništvu radi pet mladih Inđijaca) i uzeo učešće u našem slavlju.

Kako „Sremskomitrovački portal“ voli da je u svemu prvi, to njegovom prvom peru ovom prilikom otkrivamo i malu eksklluzivu. Pored Šljivančanina, u Inđiji je bio i General-pukovnik u penziji Jevrem Cokić, koji je baš kao i naš Veselin, onda kada su to država i narod tražili, časno ispunjavao svoju ljudusku i vojničku dužnost. Gost naše TV „Fruška gora“ istine radi, već dva puta bio je i aktivni oficir Vojske Srbije General-major, Milomir Todorović, komandant srpske Garde, trenutno na funkciji Ađutanta Predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića, istog onog kojeg Milivojević naziva „bivšim upravnikom kragujevačkog groblja“. To je isti onaj čovek kojim smo se toliko ponosili kada je sa svojim momcima u plavom predstavljao Srbiju na vojnoj paradi u Moskvi, onaj isti koji je na proslavi Dana Republike Srpske stajao na bini, do Predsednika Nikolića i Dodika.

Koliko je nama poznato oba generala su dobri prijatelji sa Veselinom Šljivanačninom. Rado sa njim druguju, kao uostalom i dobar deo državnog vrha. Sad, pitanje je, da li i oni, baš kao i mi, samom činjenicom da se prijateljstvom sa oficirom koji je, uz Majora Milana Tepića kao retko ko drugi osvetlao obraz JNA u ratu koji naš narod, vojska i država nisu ni hteli ni isprovocirali ponose, vrše promociju ratnog zločina?

Da zaključimo, Veselin Šljivančanin je naš dragi prijatelj i rado viđen gost. Mi ga, na veliku žalost „Sremskomitrovačkog portala“ i njegovih šidskih i drugih blic prijatelja, ne koristimo za promocije i reklame. Za to nam služi naš rad, požrtvovanost, realizovani mnogobrojni projekti na lokalnom, pokrajinskom, republičkom i preko-graničnom nivou, kao i programska šema koju Milivojević nije ni pokušao da upozna (a može, samo treba da nas gleda i sluša). A ako mu se to što radimo ne sviđa, da parafraziramo legendarni govor Majora Šljivančanina iz Vukovara neka slobodno „ide tamo đe mu se sviđa“.

 

„Rado ide Srbin u vojnike“

Druga stvar o kojoj nerado govorimo, jer smatramo da je dovoljno privatna da se javnosti ne bi trebala ticati jeste razlog Stijakovićevog odlaska u prevremenu penziju. Držeći da smo na odgovor isprovocirani, a trudeći se pri tome da ispoštujemo načelo poštovanja privatnosti, kratko ćemo reći da razlog napuštanja vojne karijere nije „sumnjiv“, već vrlo čist i lako proverljiv (spremni smo da dokumentaciju damo na uvid svakome ko želi da se uveri u ispravnost naših reči).

Naime, sedmog jula 2002. godine, na raskrsnici ulice Omladinskih brigada na Novom Beogradu, oko 10.30 časova, kroz crveno svetlo prošlo je vozilo subotičkih registarskih tabli, za čijim upravljačem je sedeo N. M. (ime ne želimo da spominjemo, ali se i ono može saznati iz dokumenata koje ćemo rado dati svakome ko nema pametnija posla do da istražuje privatni život Slavka Stijakovića).

Brzinom od preko 120 kilometara na čas, vozilo je udarilo u automobil Slavka Stijakovića. Usled udara došlo je do prevrtanja, a Stijaković je zadobio teške telsne povrede, među kojima je i pucanje petog pršljena. Prebačen je na VMA gde je lečen narednih šest meseci. Za ovo delo, počinilac je pravosnažno osuđen.

Na svu sreću, povrede su sanirane, ali je usled istih Stijaković 2003. godine penzionisan i tako završio svoju vojničku karijeru, a o tome kakav je vojnik bio najbolje svedoče njegovi vojnici i potčinjene starešine.

Od odlaska u penziju, Stijaković se posvetio privatnom poslu. Srce ga nije izdalo, pamet ga nije napustila i danas je na čelu preduzeća  „Zora sport“ koja ima 40 radnika, kao i za Milivojevića spornih sremskih medija u kojima trenutno radi 20 ljudi.

 

Mi ćemo uskoro odgovoriti na analizu raspodele sredstava za medije u Gradu Sremska Mitrovica, objavljene na Sremskomitrovačkom portalu.

 

FOTO: TANJUG, Sremskomitrovački portal