Širom sveta, na svakodnevnom nivou, govori se o rodnoj ravnopravnosti, položaju i zaštiti žena bez obzira na njihovu starosnu dob, socijalnu ili nacionalnu pripadnost, stepen obrazovanja, bračni ili neki drugi status. Iako postoje veliki napori na globalnom nivou da se položaj žena unapredi, često slušamo i o rodnom nasilju, o ženama koje su žrtve diskriminacije, eksploatacije ili najrazličitijih vidova nasilja. U vrhu najosetljivijih grupa žena našle su se, sa razlogom, migrantkinje, žene izbeglice.
Njihov put ka izbavljenju ujedno je i put trpljenja i nadljudskih odricanja. Prestrašene, očajne, često potpuno bespomoćne, suočile su se sa ratom i svim strahotama koje on nosi, nemaštinom, strahom za opstanak. U momentu kada kreću na put, za sobom ostavljaju poznatu sredinu, prijatelje, često i bliske srodnike ili deo porodice. Naporno putovanje, bez mogućnosti kontakta, učinilo je da se izgubi svaki trag njihovoj braći, očevima, muževima, deci. One se i dalje kreću pod bremenom teškog straha da li su uopšte živi njihovi najbliži. Čak i ako saznaju nešto o njima, najčešće to ne mogu da provere, ili iz finansijskih i brojnih drugih razloga ne mogu da dođu do njih. Iako u evropskim zemljama postoji princip povezivanja porodica, mnoge žene još uvek su razdvojene od svojih porodica. Sve to zajedno, izaziva potištenost, depresivnost i loše utiče na zdravlje ovih žena.
Tokom putovanja, ako se tako mogu nazvati dani napornog koračanja po suncu, vetru, kiši i snegu ,one sa sobom nose pohabane putne torbe sa najvećim svojim dragocenostima (često su to samo uspomene, neki komad odeće, dečija igračka i poneki zalogaj hrane), a u drugoj ruci ruku najmlađeg ili najumornijeg deteta za čiju bezbednost strahuju. Najčešće strogo patrijarhalno vaspitane, ne postavljaju suviše pitanja, trpe umor, bolest i očajanje bez mogućnosti da nešto drastično promene. Na tom trnovitom putu, na kome ima i bodljikave žice i suzavaca i pendreka, one se odriču najboljeg dela sebe kako bi što više priuštile svojoj deci, braći, roditeljima. Zbog porodice i njihove dobrobiti trpe i spremne su da ćute čak i kada postanu žrtve eksploatacije, nasilja ili trgovine ljudma.
U zemljama u koje dolaze ove žene suočavaju se sa različitim kulturama i običajima, koji ne gledaju blagonaklono pridošlice. Njihova odeća, obuća, držanje izazivaju radoznalost a neretko i porugu, diskriminaciju. Upravo zbog toga na međi između novog i starog, žene migrantkinje, izbeglice, se povlače u sebe. Zatvaraju se u objektima svog privremenog smeštaja ne želeći da se eksponiraju iz straha od novih neprijatnosti.
Čak ni u centrima gde su smeštene one nisu sasvim bezbedne. Često koriste zajednička kupatila, višekrevetne sobe, zajedničke toalete, gde nemaju privatnost i gde se svakodnevno osećaju izloženo. Pa i pored toga nastoje da ispune sve dužnosti prema svojoj porodici i da privredne saputnicima i zajednici. One u centrima za azil i prihvatnim centrima heklaju, pletu, prave odeću, rezbare… I u otežanim uslovima, u vreme pandemije virusa korona, nastoje da daju svoj doprinos – prave zaštitne maske.
U našoj zemlji postoji mogućnost obrazovanja mladih, odnosno njihovog uključivanja u redovne tokove nastave. Ipak, interesovanje nije srazmerno mogućnostima, posebno kada su devojčice i adolescentkinje u pitanju. Iz straha ili običajnih normi, one se mahom ne školuji i ne eksponiraju.
Izmenjeni uslovi života, promena sredine, ograničenost mogućnosti izmenili su i porodične odnose. Pomerena ravnoteža i suočavanje sa mnogim problemima doveli su i do toga da nemoć i bes dođu do gornjih granica, pa žene migrantkinje postaju žrtve i porodičnog nasilja, o čemu će opširnije biti reči u narednom tekstu.
PROJEKAT “MIGRANTSKA KRIZA – PRUŽIMO RUKU, NE OTPOR!” FINANSIJSKI JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.
Leave a Reply