Migrantska kriza je fenomen sa kojim se svet suočava već nekoliko godina unazad, a koreni masovnih migracija sežu do prethodne decenije. Građanski sukobi, ratovi, vojne intervencije velikih sila, uništena infrastruktuta, ekonomija i privreda zemalja Afrike, Centralne Azije i Bliskog istoka uslovile su kretanje stanovništva ka Evropi. Oni koje je put vodio ka Evropi kretali su se preko Turske, Grčke, Bugarske, Srbije, Hrvatske, odnosno preko Balkana, ta je tako nastalo ime za dobro poznatu Balkansku rutu. Većina migranata i izbeglica koje put povede preko balkana kreću se ka Nemačkoj, severnoevropskim i drugim zemljama, koje svojom unutrašnjom politikom azilantima nude privilegije i povlastice. Na tom putu Republika Srbija je bila i još uvek je samo tranzitna zemlja u kojoj se migranti kratko zadržavaju.
Put kojim se migranti i izbeglice kreću izuzetno je težak i nesiguran. Na njemu se oslanjaju, pre svega, na svoju izdržljivost i snalažljivost, na humanost ljudi sa kojima se susreću i na poštovanje ljudskog dostojanstva. Na žalost, tokom putovanja, često se makar jedan od oslonaca izmakne. U želji da što pre stignu do svog cilja, migranti postaju žrtve krijumčara, trgovaca ljudima. Iako beže od eksploatacije i nasilja , upravo sa time se suočavaju na različite načine. Verujući da je brži način i bolji način da stignu do željene destinacije, na stotine migranata je izgubilo živote. Sa druge strane, iako je Konvencijom svakoj osobi garantovano pravo na život, na dostojanstvo, zaštitu od nasilnika, svedoci smo bodljikave žice, zidova i primene prekomerne sile umesto dobrodošlice. Čak i humanost ljudi koji dočekuju izbeglice i migrante, vrlo često izostane i preobrati se u ksenofobiju i antimigrantske kampanje.
Nasuprot tome, postoje brojne nacionalne, međunarodne, vladine i nevladine organizacije, institucije koji prepoznaju ozbiljnost situacije i problema sa kojima se raseljena lica suočavaju. Evropska unija, Međunarodna organizacija za migracije, Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice, Crveni krst i Crveni polumesec, kao i mnogi drugi, naporno rade i obezbeđuju sredstva za pomoć i zbrinjavanje migranata kao i unapređenje njihovog položaja uopšte.
Od početka krize, Srbija se pokazala kao odgovorna zemlja, a srpski narod kao nenasilan i gostoljubiv. Država ima svoj razvijen sistem koji se bavi koordinacijom migracija odnosno njihovim kontrolisanim,bezbednim i humanim sprovođenjem na čelu sa Komesarijatom za izbeglice i migracije. najveći partner u tome je Evropska unija, kao i brojne humanitarne organizacije, koje izdvajaju značajna sredstva za prihvat i zbrinjavanje migranata, izbeglica i azilanata.
Jedna od najosetljivijih grupa migranata, koja ujedno i najviše trpi, jesu deca. Od ukupno 79,5 miliona raseljenih lica u svetu 34 miliona čine deca. Veliki procenat od ovog broja čine deca bez pratnje, odnosno deca koja su bez roditelja ili staratelja pošla u svet u nadi da će im neko pomoći da odrastu. U našu zemlju pristižu mališani koji su se suočili sa ratom , nasiljem, strahom, osećajem otuđenosti i pri njihovom zbrinjavanju neophodno je voditi poseban postupak.
Svakako tešku situaciju, kada su migracije u pitanju, dodatno je otežala pandemija virusa COVID-19, koja je čitav svet zatekla nespremnim. Zbog mera prevencije širenja virusa, migranti su ostali praktično zaglavljeni u zemljama tranzita dok su mere na snazi. Samim tim odložilose konačno rešenje njihovog naseljavanja i spajanja sa članovima porodice. Usled pojačanog straha i pritiska zbog korona virusa, porastao je i stepen nerazumevanja i ksenofobije u Evropi. U našoj zemlji nije zabeleženo da su migranti širili virus dolaskom iz oblasti koja se smatraju žarištima, ali je zabeleženo da su tokom vanrednog stanja srpskom stanovništvu ponudili solidarnost i pomoć. Iako lep, to nije jedini primer saradnje lokalnog stanovništva i migranata.
Nakon ukidanja vanrednog stanja u našoj zemlji, migraciona struja se postepeno vraća u redovno stanje. Ipak, statistika pokazuje da stanovnici Srbije nisu sasvim ili uopšte upućeni u brojno stanje ili status migranata u našoj zemlji. Odatle proizilaze nerazumevanje i netolerancija pojedinih. Zato je neophodno da se informišemo, solidarišemo pružimo razumevanje onima kojima je to preko potrebno. Budimo odgovorni prema čovečanstvu, prema drugima bez obzira na poreklo i boju kože. Pružimo ruku, ne otpor.
Leave a Reply