Intervju sa Bogdanom Dašićem, dobitnikom nagrade “Nede Depolo”: Prepoznavanje jednakosti bilo je ključno Intervju sa Bogdanom Dašićem, dobitnikom nagrade “Nede Depolo”: Prepoznavanje jednakosti bilo je ključno
Vrdničanin Bogdan Dašić je, zajedno sa koleginicom Anom Mijušković, pobedio na ovogodišnjem konkursku za studentsku nagradu „Neda Depolo“, koju Radio Beograd 2 dodeljuje svake... Intervju sa Bogdanom Dašićem, dobitnikom nagrade “Nede Depolo”: Prepoznavanje jednakosti bilo je ključno

Vrdničanin Bogdan Dašić je, zajedno sa koleginicom Anom Mijušković, pobedio na ovogodišnjem konkursku za studentsku nagradu „Neda Depolo“, koju Radio Beograd 2 dodeljuje svake godine za kreativni doprinos radio izrazu. Autorski pečak ostaće prepoznatljiv na dokumentarnoj reportaži „Mogu i hoću“.

Bogdan, kao student žurnalistike u Novom Sadu, apeluje upravo na upornost i istrajnost jedne mlade profesroke srpskog jezika i književnosti koja je osoba sa invaliditetom.„To je jedna mlada i obrazovana devojka, puna optimizma, koja je postala profesorka srpskog jezika i književnosti, i koja je osporila sve prognoze lekara“, rekao je Bogdan u razgovoru za naš sajt.

Pored nagrade i namere da skrene pažnju na to da su osobe sa invaliditetom ljudi sa istim potrebama kao i oni koji ne žive sa takvim hendikepom, pored namere da prikaže upornost i istrajnost u kontekstu jedne priče kroz nenapadnu sentimentalnost, Bogdan je samo jedan običan mladić koji se trudi da diplomira, u slobodno vreme fotografiše i piše, a boravio je u Mađarskoj kao student koji je izabran da jedan semestar sluša španski.

Popričala sam sa Bogdanom i o medisjkom izražavanju koje je za njega najpogodnije, o statusu osoba sa invaliditetom i njihovoj diskriminaciji, a za početak je bitno videti Jasnu Krsmanović onako kako je on to uspeo.

 

  1. Dokumentarna reportaža “Mogu i hoću” prepoznata je kao radio prikaz sa izrazitim autorskim pečatom. U srži priče je Jasna Krsmanović, osoba sa invaliditetom. Bez obzira na to, ona je profesorka srpskog jezika i književnosti, pesnikinja, želi da bude glumica… Kako je tekla njena borba?

Njena borba, i borba njene majke, počela jejoš u porodilištu, kada su lekari usled dijagnostikovane dečje i cerebralne paralize saopštili da ona neće biti dete koje je sposobno za bilo šta. Jasno je da je njena majka u tim trenucima bila slomljena, ali ono što je važnije od toga jeste to što je ona napustila porodilište sigurna u to da će ih jednog dana demantovati. Tako je ljubav iznedrila inat i želju za borbom, koji su posle mnogo operacija, rehabilitacija i rada na fizičkim i intelektualnim sposobnostima načinili Jasnu onakvom kakva je danas. To je jedna mlada i obrazovana devojka, puna optimizma, koja je postala profesorka srpskog jezika i književnosti, i koja je osporila sve prognoze lekara. Kreće se i dalje uz pomoć kolica, ali odlučna je u tome i da prohoda. Njena priča se na neki način može posmatrati i kao refleksija života velikog broja osoba sa invaliditetom. Oni vode svakodnevnu borbu koja nije borba sa invaliditetom, jer se sa njim živi i biva jednako srećan, tužan, razočaran, nasmejan kao i svi drugi… Ta borba je borba sa zakonima, državnim (ne)uređenjem i društvom koje čitavu situaciju dodatno otežava.

 

  1. U saopštenju stručnog žirija piše da ste pažnju publike privukli bez “napadne sentimentalnosti”. Smatraš li da je empatija, odnosno emocija, pa i ta nenapadna sentimentalnost, to što je dodalo “ono nešto” priči koju ste koleginica i ti prikazali slušaocima?

Upravo tako. Mislim da je nenapadna sentimentalnost bila ključna. Kada se rade ovakve teme, novinari neretko zauzimaju superiorniji stav u odnosu na osobu sa kojom razgovaraju, i priču uglavnom povedu u pravcu patetike. Mi smo od starta znali da je to apsolutno pogrešno, i da je naša sagovornica najpre devojka koja ima tri zbirke pesama i koja je prva u generaciji završila master rad, a ne osoba sa invaliditetom. Prvi i osnovni korak kojim smo izbegli napadnu sentimentalnost bio je posmatranje sagovornice kroz njene pomenute  kvalitete, a ne kroz invaliditet. On svakako postoji, to je neosporno, ali nikako ne sme biti njena „lična karta“, odnosno nešto kroz šta će se posmatrati njena celokupna ličnost. Mislim da je upravo prepoznavanje te jednakosti među nama bilo ključno za ovu nagradu. Oni ne smeju biti posmatrani kao inferiorne osobe sa posebnim potrebema. Pogrešno je i oslovljavati ih kao „osobe sa posebnim potrebama“, jer njihove potrebe nisu posebne, već iste kao i svačije, samo što se zbog svih, uglavnom nametnutih teškoća teže zadovoljavaju.

  1. Kako objašnjavaš da su, uglavnom, svi osetljivi na priče i život osoba sa invaliditetom, ali da praksa i dalje pokazuje diskriminaciju?

Ne znam kako bih to drugačije definisao nego kao licemerje. Mnogi koji su osetljivi na ovakve priče, prvi su koji će reći „ne daj bože nikome“ i nastaviti da vode svoje živote u kojima apsolutno nema mesta za osobe sa invaliditetom. Moramo shvatiti da su oni ljudi koji su apsolutno jednaki sa svima, koji imaju potrebu da se sprijatelje, da zavole, da imaju odnose sa partnerima(!), da imaju porodicu, koji vole da izađu u kafić, bioskop, pozorište… Oni nisu tek tako neki ljudi iz prikrajka koje treba žaliti i za koje treba poslati SMS s vremena na vreme. S njima treba provoditi vreme, sprijateljiti se, i pokušati na sve moguće načine izvršiti inkluziju. Imam nekoliko prijatelja koji su rođeni sa invaliditetom, i siguran sam da nam mogu održati brojne lekcije o ljudskosti.

 

  1. Smatraš li da je diskriminacija u tom slučaju uzela maha?

Nisam siguran da li je uzela maha, ili je uvek u istom zaletu. Ako pogledamo brojne zakone, na primer Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, ili Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, videćemo gomilu ispisanih rečenica čija je svrha i dalje pod znakom pitanja. Jedna od tih rečenica kazuje da svaki poslodavac koji posluje duže od dve godine i koji ima više od 20 zaposlenih, mora da ima u radnom odnosu barem jednu osobu sa invaliditetom. Poslodavac koji ima 50 i više zaposlenih dužan je da ima u radnom odnosu najmanje dve osobe sa invaliditetom, i tako dalje. Ako se osvrnemo oko sebe, videćemo da matematika nije baš takva. Imamo primer i iz Jasninih školskih dana. Uprkos brojnim testiranjima koja su pokazala da je na jednakom intelektualnom nivou sa vršnjacima, direktor osnovne škole joj nije dozvolio da krene u peti razred sa svojim odeljenjem. Uprkos pisanju pisma direktoru, i molbama da nastavi školovanje, po cenu da uvek dobija najniže ocene, molba nije uslišena. Ona je tako izgubila dve godine dok se nije izborila za svoje pravo. Posebna priča su i putevi, rampe, neobezbeđeni prilazi ustanovama, neposedovanje liftova, zbog kojeg je, između ostalog, morala da ode u Crnu Goru kako bi pohađala srednju školu…

  1. Da li je radio tvoja omiljena forma medijskog izražavanja? Zašto?

Radio jeste meni vrlo draga forma izražavanja, ali stoji rame uz rame sa televizijom. Prednost koju bih ipak dao radiju jeste ta jednodimenzionalnost, odnosno mogućnost svakog slušaoca da razvije posebnu sliku u glavi dok ga sluša (ako govorimo isključivo o tradicionalnom radiju, a ne o internetskom).

 

  1. Fotografija je način izražavanja koja u velikoj meri ispunjava tvoje vreme. Šta radio i fotografija imaju zajedničko?

Na prvi pogled radio i fotografija nemaju mnogo toga zajedničkog. Sa jedne strane imamo radio kao slepi medij, koji emituje i muziku, i zvuk, i tišinu, ali nema sliku. Sa druge strane imamo pojam fotografije, gde samo jedna fotografija može da kaže isto koliko i cela radijska emisija. Ipak, ono što ih spaja jeste umetnost koja se prožima svuda. Ukoliko imate ideju, i radijska forma i fotografija mogu biti dobar način da se izrazite.
Ono što ih takođe spaja, tehnički, jeste medijska konvergencija. Trenutno smo u vremenu multimedija, te u jednom hipertekstu (bilo kojoj objavi na nekom portalu) možemo imati i audio zapise koji su odlika radija, a odmah pored toga možemo imati i fotografiju koja bliže pojašnjava ton, ili govori nešto za sebe. Na taj način novinari, i bilo ko drugi, imaju mogućnost kombinovanja, kao i mogućnost da maksimalno izraze svoju zamisao, kreativnost, talenat…

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar