FOTOGRAFIJE GOVORE: Dobrinci u vreme najdublje tišine, hrabrosti i stradanja (1941-1944) FOTOGRAFIJE GOVORE: Dobrinci u vreme najdublje tišine, hrabrosti i stradanja (1941-1944)
Od svog postanka 1308. godine, pa do danas, sremsko selo Dobrinci su imali dinamičnu prošlost. Ipak, najdramatičniji i najteži period istorije ovog mesta jeste... FOTOGRAFIJE GOVORE: Dobrinci u vreme najdublje tišine, hrabrosti i stradanja (1941-1944)

Od svog postanka 1308. godine, pa do danas, sremsko selo Dobrinci su imali dinamičnu prošlost. Ipak, najdramatičniji i najteži period istorije ovog mesta jeste period između 1941. i 1945. godine. Drugi svetski rat, odneo je veliki broj žrtava i u ovom mestu. Gotovo da nema kuće u Dobrincima koja nije pretrpela teror i izgubila bar jednog člana porodice. Odatle proizilazi dužno poštovanje prema žrtvama, ali i onima koji su preživeli i uspeli da oporave selo.


O prvim ratnim dešavanjima, kako beleže istorijski izvori, Dobrinčani su se informisali putem radio-aparata, plakata, seoskog dobošara… O budućim dešavanjima u selu, Sremu, moglo je samo da se sluti. A sve mračne slutnje su se veoma brzo obestinile.


Prvi nemački vojnik, prema rečima meštana, došao je u selo iz pravca Kraljevaca, susednog mesta. Postoji više različitih priča o tome kako je izgledao susret Dobrinčana sa njim. Ono što je svakoj verziji zajedničko jeste, da je vojnik uhvaćen, razoružan, ali nakon konačnog sporazumevanja, brzo oslobođen. Nemački vojnik je uspeo da objasni da iza njega dolazi veća vojna formacija i da će selo surovo stradati ukoliko mu se nešto dogodi. I zaista, ovaj susret je najavio mračan period prepun torture i stradanja.


Po dolasku fašističke vlasti otpočelo je oduzimanje zemljišta, zaprežne stoke, bilo kakve vrste naoružanja. Zaplenjeni su i radio-aparati, utvrđena količina useva koja je morala biti predata u riznicu i siromašna količina koju je domaćinstvo moglo da zadrži, taman toliko da se preživi. Oduzeta je imovina i crkvi, zaplenjene dragocenosti i oduzet novac. Ljudi su bili maltretirani i šamarani za sitnice. Bio je to samo početak, koji je u narodu izazvao veliko nezadovoljstvo.


Vrlo brzo, javlja se želja za otporom. Dolaskom Stanka Paunović – Veljka, kao delegata Fruškogorskog partizanskog odreda, počinje organizovanje i pružanje otpora okupatoru. Za proleće 1942. godine pripremao se ustanak. Formirana je prva antifašistička desetina u selu, a za komandira biće izabran Stojšić Nikola. Članovi NOP-a i SKOJ-a postajali su sve brojniji, održavani su tajni sastanci, polagale se zakletve na lojalnost i hrabrost i u ime iste izvršavane su pripreme za budući ustanak. Ipak, sve to nije moglo proći neopaženo…

Dolazi do čuvene „rumske provale“ . U januaru 1942. godine u ruke ozloglašenog šefa policije Antona Bauera dolazi spisak Dobrinčana obuhvaćenih NOP-om. Prvi su uhapšeni i ispitivani Stojšić Nikola i Tomić Mitar, a usledila su dalja hapšenja, mučenja i transport u Nemačku na prinudan rad. Niko od saslušavanih nije izdao svoje meštane, a vratio se samo jedan Dobrinčan.

Što je nepoverenje okupatora bilo veće, sve su veće i gore bile odmazde nad meštanima. Najteža je bila “krvava dobrinačka zima” 1943. godine. Došlo je do akcije rušenja pruge, pri čemu je iz šina iskočio voz sa nemačkom vojskom i tom prilikom je poginulo i ranjeno više nemačkih vojnika. Nakon ove i drugih akcija koje su prethodile, usledila je blokada sela i surova odmazda – pljačka, mučenje, streljanje meštana…
Koliko su meštanio stradali govore u prilog statistički podaci prema kojima je u Dobrincima, pre rata bilo 2098 stanovnika. U partizanskim jedinicama je poginulo 117 osoba, a 152 osobe su bile žrtve fašističkog terora. Većina poginulih bili su mladi. Od terora nisu bili pošteđeni ni stari, ni žene, ni deca. Pojedine porodice su tokom ratnih godina izgubile više članova, ili ostajale bez potomaka. Došlo je vreme kada je smrt lebdela nad svakim krovom. Bezbednost nikome nije bila zagarantovana jer je selo postalo bitno fašističko, ali i antifašističko uporište.

Kuća “Cincarevih” gde počinje osveta nad Dobrinčanima 1943. godine; Fotografija iz monografije “Dobrinci”, 1998. godina


Posebnu pažnju u ovim ratnim godinama zaslužuju Dobrinčanke. Pokazivale su izuzetnu hrabrost i požrtvovanost. U onim kućama gde su muškarci stradali, ili odlazili u partizane, čitavo domaćinstvo je zavisilo od žene. Dobrinčanke su bile prinuđene da brinu o kući, stoci, njivi… U strahu i strepnji odgajale su decu. Ali, ne samo to – čuvale su straže, negovale ranjenike, krile partizane, obezbeđivale im hranu, odeću, obuću… Postoji podatak o tome da je u selu bilo čak 40 partizanki. I pored velikog opreza, nisu mogle da se sakriju okupatoru. Masakar nad Dobrinčankama je izvršen 14. januara 1943. godine. Bile su svirepo tučene, ubijane i odvođene u logore gde bi im se život i okončavao. Ostalo je zabeleženo, da uprkos svom teroru nijedna Dobrinčanka nije bila izdajnik.

Dobrinčanke u akciji prikupljanja i pripremawa pomoći za Pokret; Fotografija iz monografije “Dobrinci”, 1998. godina


U nizu mnogobrojnih potresnih ratnih priča, koje se u Dobrincima i danas mogu čuti, jedna od najstrašnijih jeste priča o sudbini Mare Gmizić, po kojoj danas jedna ulica u Dobrincima nosi naziv.

Mara Gmizić (1910 – 1942); Fotografija iz monografije “Dobrinci”, 1998. godina


Mara je poreklom iz obližnjih Buđanovaca. Udala se za Savu Gmizića, a sa njim je dobila troje dece, dve devojčice – Smilju i Đurđicu i dečaka Slobodana. Dečakovo ime trebalo je da sluti na vedriju budućnost. Ipak u slučaju ove majke i deteta, sloboda i smrt su se izjednačili. U novembru 1942. godine, Dobrinci su ponovo bili blokirani. Neprijatelj je hteo osvetu po svaku cenu. Oko 400 meštana bilo je zatvoreno u seosku crkvu. Počelo je ispitivanje, mučenje, pretresanje kuća…Tom prilikom pronađena je baza preko puta kuće Save Gmizića. Ovde je pronađen i partizan iz Golubinaca koji je svirepo mučen i javno ubijen na centru sela… Mara Gmizić, traži odobrenje da je puste iz crkve kako bi podojila sina koji je imao tek dve nedelje. Brinula se za svog muža, ćerke i aktivista smeštenih u kući i dvorištu. Nemci su je pratili, a ono što je usledilo, teško je čak i prepričati i nakon toliko godina. Usledilo je ispitivanje. Tražili su od nje priznanje, odnosno sve ono što bi se tada moglo smatrati izdajom. Želeli su da znaju gde se kriju partizani, gde su njihove baze, ko su starešine… Udarci su bili zanemarljivi naspram straha šta se može dogoditi Slobodanu. Pretili su da će ubiti dečaka ukoliko ne kaže, ukoliko ne oda. Kažu, da je ponavljala samo jednu rečenicu „Ne znam, nema…“ Usledio je trenutak koji ledi krv u svakom ljudskom biću – krik i beživotno telo deteta na podu. Ona je i dalje ponavljala „Ne znam, nema…“, sve dok i njeno telo nije posustalo pod udarcima. Mara Gmizić toga dana postala je simbol stradanja, simbol nesalomivosti, hrabrosti. O njoj su pevane pesme, pričane priče. Podignut joj je spomenik u selu a nekada Radovačka ulica, ponela je ime po njoj. Na žalost, Mara nije bila jedina žena u selu koja je prinela najtežu žrtvu zarad oslobođenja.

Spomenik Mari Gmizić; Fotografija iz monografije “Dobrinci”, 1998. godina


Nagrada za pretrpljene gubitke Dobrinčanima dolazi tek u zoru 26.10.1944. godine kada u selo dolaze oslobodioci. Napokon, selo je dočekalo Crvenu armiju i Četvrtu vojvođansku brigadu. Mešali su se smeh, krv i suze. Nastupili su lakši dani, ali ostao je vedan veliki teret koji se ni danas ne zaboravlja. Podsetimo, u Dobrincima, kao i drugim sremskim selima i danas žive osobe koje se sećaju ratnih godina, koje su im svedočile, ali koje se rado ne sećaju i ne čuvaju fotografije koje bude strah i bol.

Izvor: Monografija “Dobrinci”, Novi Sad: Matica srpska, Dobrinci: Mesna zajednica, 1998.

PROJEKAT „FOTOGRAFIJE GOVORE“  JE PODRŽAN OD STRANE MINISTARSTVA KULTURE I INFORMISANJA REPUBLIKE SRBIJE. STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA.

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar