Да се којим случајем, породица карпатских русина Вoрхола, миграцијом упутила у Панонију, можда свет  данас не би знао за Ендија Ворхола. Судбина је другачије...

Да се којим случајем, породица карпатских русина Вoрхола, миграцијом упутила у Панонију, можда свет  данас не би знао за Ендија Ворхола. Судбина је другачије хтела и његове родитеље, у потрази за бољим животом, са Карпата из малог села Микова, одвела је у Америку.

Енди Ворхол (Ендру Ворхола) је на свет дошао 6.августа 1928. године, у Пицбургу у Пенсилванији. Као дете побожних и скромних родитеља припадника гркокатоличке вере и мали Ворхол је редовно посећивао цркву и био веома побожан.

Његови пријатељи сведоче, да је био очаран иконостасом цркве светог Јована Златоустог у Пицбургу и да је управо уметност тог иконостаса била пресудна да Енди постане краљ поп арта.

Видевши његову побожност од малена, мајка Јустина и отац Андреј су мислили и потајно желели да им син буде свештеник, али људи снују, а Бог одлучује…

Као дете био је веома болешљив и често је био везан за постељу, посматрајући мајку која је радила ручне радове. Мајка, да би га у болести смирила у постељи, давала му је  да црта и подстицала га  у томе. Сам Ворхол је касније спомињао да је постао  то што је постао, захваљујући мајци, њеним ручним радовима и болешљивом детињству.

Свој таленат наставио је да негује студирајући дизајн на универзитету у свом граду. Након дипломирања, мења презиме у Ворхол и наставља свој живот у Њујорку. Тад креће његова вртоглава каријера. Представљао се као човек „ниоткуда“.

Постаје познат по својом ексцентричним цртежима и по радовима у познатим часописима „Гламур“, „Њујоркер“, „Харпер базар“ и многим другим. Шездесетих година прошлог века дизајнира лименку са супом „Кембел“, те лименку „Кока Коле“, која постаје инспирација његове уметности.

Био је присталица изражавања кроз више медија, веровао је у све и за њега није постојало немогуће. Био је дизајнер,сликар, рекламни илустратор, режисер, глумац и писац. Постаје, вероватно несвесно, вођа генерације којој је све било допуштено.

Руководио се девизом „Не буди селективан, јер све може да буде лепо“. Центар његове уметности био је његов студио у Њујорку, под називом „Фабрика“. Био је тимски играч и окупљао је много уметника и талентованих људи.Његова „Фабрика“ постала је кућа уметника, глумаца, писаца, дизајнера и андерграунд личности.

Бавио се дизајном,  снимањем филмова и писањем. Чувени филм  „Ја сам пуцала на Ендија Ворхола“ из 1996. године, са Лиз Тејлор у главној улози, снимљен је по немилом догађају из Ворхоловог живота 1968. године, кад је уметница Валери Соланс, један од сталних посетилаца његове „Фабрике“, покушала атентат на њега.

Међу његовим музама и великим пријатељима били су Мерлин Монро, Елизабет Тејлор, Елвис Присли, Мик Џегер, Јоко Оно, Џеки Кенеди и многи други које је овековечио, те су самим тим ушли и у историју поп арт културе.

Изјавио је да ће у будућности свако бити славан 15 минута, а како ствари стоје, није се преварио. Није крио да је хомосексуалац и постао је геј икона тадашњег времена.

Миран, стидљив и веома повучен, био је радо виђен гост  свих раскалашних забава шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година у Њујорку, више као неми посматрач, дружећи се уметницима, раскалашним и декадентним људима онога времена.

Без обзира на окружење, Енди није пио, није пушио нити био уживалац наркотика. Током целог свог живота, остао је побожан и редовно је одлазио на богослужења, а крај узглавља му је до саме смрти стајао молитвеник и Христово распеће. При својој парохији, већ у својим старијим данима  волонтерски је бринуо о бескућницима, напуштеној деци и старијим особама. Кувао им је, спремао чајеве, кафу и финансијски их помагао.

Његове чувене изреке су: „Зарађивање новца је уметност и рад је уметност, а добро пословање је најбоља уметност“.

„Родити се, исто је као и бити киднапован и бити продат у ропство“.

Енди Ворхол преминуо је у 58.години 22. фебруара 1987. године у Њујорку, од последица рутинске операције жучне кесе. Сахрањен је на русинском гробљу у предграђу родног Пицбурга.

Његова уметност , била је његова молитва, што га и до дана данашњег чини инспирацијом за многе уметнике.

У београдској општини Чукарица Енди Ворхол добио је улицу са својим именом.

Владимир Балашћак

*реализацију пројекта „Руснаци зоз Войводини“ помогло Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Nema još komentara.

Budite prvi koji ćete ostaviti komentar.

Odgovori

Your email address will not be published. Required fields are marked *


*

Skip to toolbar